Bilo je to negdi početkon 2004, moj Roko je već ima dvi godine, a naše zadnje H leglo malo priko godine dana.
Jedan dečko od naših H beba prodan već davno je otiša od nas u dobi od dva miseca tu nedaleko nas, u Šibenik al' ubrzo nan je vraćen, poradi "nemogućnosti držanja" štagod to značilo, i beba je rasla sa nama ...
Ostao dečko doma misec po misec već cilu godinu, posebno jer san ja sad bila vrlo podazriva prilikom javljanja nekih interesenata za njega. Nisan želila da se ponovi priča s prvin vlasnicima. Rastao Archi (to je bilo ime koje su mu dali prvi vlasnici pa smo ga zadržali) skupa s malenin Rokićen, Roku dvi godine, Archiju već godina, cilih 12 miseci, a on već velik, ogroman, djeluje posve odraslo, makar je psihički još prava beba.
I tako upravo oko njegove pune godine dođe nan doma jedan prijatelj, naš Brane Lepur, inače od ranije vlasnik jedne naše curke iz C legla, naše Cimbeline, koju su on i supruga Iva prozvali Tora i kaže kako mora poslovno u Rovinj, i da bi on poveo sa sobon našeg Archija za svog dobrog prijatelja koji u okolici Rovinja drži ergelu trakenerskih konja i stado koza. Čovjek je umirovljeni doktor fizike, a jako iskusan sa psima… Raspriča se Brane o Haberu, kako ima krasno imanje i ergelu konja, veliko stado koza, kako je čovjek cili život sa psima, a i sad ima čopor pasa na stanciji (tako on zove svoje imanje). Haber je ozbiljan gospodin u godinama, već je priša sedamdesetu, uzanj u radu s konjima i kozama je cila obitelj, supruga Jutta, Austrijanka, inače liječnica u mirovini, dosta je mlađa od njega jer je prva supruga Miru umrla mlada od karcinoma. Gospodin Miroslav Haber ima dvije već odrasle kćeri i sina, svi su zajedno na obiteljskoj farmi na kojoj uz uzgoj i rad s konjima i uzgoj koza, rade s djecom u programu škole jahanja i terapijskog jahanja za djecu s invalidnošću, a triba in još jedan radni pas za koze i konje, a kako mu je Brane već od ranije kroz više susreta priča o tornjacima, o svojoj Tori i o našin tornjacima, Miro koji nije nikad vidija ni jednog tornjaka zainteresira se za pasminu. Brane mu je spomenija da u Šibeniku, u njegovih prijatelja, uzgajivača ima mladi mužjak od godine dana starosti.
Sve mi to Brane ispriča i kaže da bi sad on uzeja sa sobon u auto našeg Archija i odveja ga u Rovinj tom Miroslavu Haberu.
Ja san bila prilično nespremna za takav scenarij, nikad do tada nisan ni jedno moje štene nikomu dala preko treće osobe, uvijek je to bilo na način da je potencijalni vlasnik došao osobno k nama po bebu ili mladog psa … I inače san jako skeptična prema takvim mogućim transakcijama, ali ovaj puta je tu Brane, naš dobar prijatelj bija garant za čovjeka o kojem priča, a kojeg ni vidila, niti ga znan …
A naš Archi već ima godinu dana, vrime mu je, osin ako ga ne mislin zadržati, a nisan mislila, doma mi je Bucak u punoj snazi, Mara koju san upravo vratila od udovice pok. gospodina Medara, Dolly, Bamby, Flora, pet tornjaka doma, u gradu. Roko upravo napunija dvi godine i moran s njim stalno po raznim fizikalnim terapijama zbog njegove dijagnoze CP, Lovre ima nepunih devet godina, a Mate upravo ulazi u pubertet, ne, zbilja ne mogu zadržati još jednog mužjaka, ne mogu stizati sve to …
I tako more misli kroz glavu u jednom istom trenu … odlučin se i kažen Brani, u redu, ali ti mi moraš garantirati da će Archiu biti dobro … Brane se nasmije na svoj karakterističan način i kaže: „Nikomu bolje od njega, on ide u najbolje moguće ruke!“ I tako Archi ode s Branon tog dana …
Čula san se s Branon o putu i dolasku, ali nisan se kasnije uskoro uopće čula sa novin vlasnikon, sa gospodinon Miron Haberon, sve do jednog dana, a možda je prošlo tri ili četiri tjedna od Archieva odlaska …
Zvoni telefon, fiksni, kućni, tad još nismo znali za smartfone, prvi mobiteli su bili korišteni malo i ritko, samo kad bismo išli od kuće …
„Dobar dan gospođo Petrina, Miro Haber je!“ čujen kroz telefon ozbiljan, dubok, odlučan, vrlo muževan glas.
„Dobar van dan“, odgovorin ja srdačno uz osmjeh, makar me on ne vidi …
„Pa dobro šta ste vi ovo meni prodali?“ ispali on odmah ko iz puške … a ja se oduzmen taj tren u šoku, zaledi mi se osmjeh na licu …
„Kako šta?“ propentan nekako „Pa tornjaka, mužjaka od godine dana.“ I stojin zaleđena dalje u kuhinji uz telefon, jedva dišući i čekan glas s druge strane žice, a misli sustižu jedna drugu …
O majko mila, Bože dragi, šta se desilo? Da nije nešto gadno, da se nije možda Archi pogubija, tamo među konjima, kozama, drugim pasima, ipak je predugo bija sa nama, nije ima iskustva sa drugim životinjama osim s našim macama doma. Da nije koga ugriza … da nije koje dite … ma ne, to je nemoguće! Nije on nikoga napa! Nije sigurno!
Al' šta se desilo da me Haber ovako dočeka 'na nož' i da me pita šta san mu prodala??? Stotine pitanja u djeliću sekunde proletilo mi je kroz glavu … Bez odgovora, al evo čujen Haber nešto govori …
„Znate gospođo Petrina, meni je 76 godina i cijeli svoj život držim pse, raznih pasmina. Do sada je kroz moje ruke prošlo jako puno pasa i upoznao sam i imao u vlasništvu praktički sve poznatije pasmine“ I tu zastane, čekajući neku reakciju od mene, a meni srce oće kroz grlo iskočit van, ne dišen, ne znan uopće šta bi mu rekla.
Čekan … I nastavi on tako svoj monolog, jer od mene nema reakcije, ja san prestala disati …
„Al ovo šta ste vi meni prodali – ovo nije pas!“
Nato ja odapnen, već posve van sebe: „Nego šta, nego pas?“ jer pričan s nepoznatin starijin muškarcen koji mi sad evo kaže da mu nisan prodala psa … sad već postajen luda skroz …
"Kako nije pas???"
„Ne, ovo nije pas, gospođo Petrina! Ovo je osoba!“
Ja bez daha slušan, i više ni ne znan šta mi sve prolazi kroz glavu.
„Ne, gospođo Petrina, znam ja jako dobro pse, razne, svih mogućih pasmina, ali ovo nije pas, draga gospođo. Ovo je osoba!“
A ja konačno vatan zrak, konačno mogu disati, polako dolazin k sebi i sad ga lakše mogu slušati, a on priča i dalje …
Nastavlja Haber lagano svoj monolog kako je Archi prvi i jedini od svih njegovih pasa ikad koji se (po njegovoj procjeni) ne ponaša kao pas, koji se ponaša ko osoba, ko čovjek, koji misli, razmišlja, odlučuje, koji ima sve osjećaje koje imamo i mi. Archie je prvi od svih njegovih pasa kojeg je on, Miro Haber pustija u kuću, jer mu je tu misto. Iako ga je uzeja da bude radni pas uz koze i da čuva konje. Ne, nije da Archi to ne radi, radi, da, izvrsno čuva, ali vani je dok je i on sam uz konje ili koze, a kad navečer nakon cilog dana posla i kad su konji i koze već u štali, kad u kuću ide Miro onda ide i Archi u kuću, jer on tu pripada, ostali psi su svi vani po imanju, a Archi je s njima u kući …
Tornjak nije pas, kaže dr. Miroslav Haber, nego osoba.
Disanje i otkucaji srca su mi se sad već posve umirili, adrenalin se vratija u normalu, sad se već mogu ponovo osmjehivati, makar me dr. Haber ne vidi …
Ah, dragi ljudi, koji doživljaj je bija taj razgovor, pamtit ću ga za cili život, kao i pok. gospodina Habera kojeg san nedugo kasnije imala priliku osobno upoznati i dosta smo se kasnije družili jer sam se i sama zbog mog Roka sljedećih deset-dvanaest godina bavila konjima i terapijskim jahanjem, pa mi je upravo iskustvo gospodina Habera bilo od velike pomoći, a Archie je utra put i otvorija vrata drugim tornjacima koji su nakon njega došli u obitelj Haber.
Danas nakon Arcijeve smrti s Haberima živi naš Zorro All-Petrina's.
