Kako je Bucak postao „Zvir“?

Kako je Bucak postao „Zvir“?
Ili kako je naš dragi Bucak zaradija taj nadimak kojeg mu je nalipija niko drugi doli glavno komandirajući za sve policijske pse u Županiji splitsko-dalmatinskoj, gospodin Ratko Šaponja, inače naš tada već dugogodišnji prijatelj …?

Eh, triba se sist i pisat dugo, da, baš dugo da bi se sve to napisalo, ali eto kad me tražite, moran pisat :D

Bile su to neke jako turbulentne godine. Tornjak je tek bija u postupku obnove, još se unutar HKS-a nije niti pomišljalo na podnošenje zahtjeva prema FCI-u (Međunarodnoj kinološkoj federaciji) za priznavanjem pasmine, makar smo svi mi tornjakaši živili za to.

Ali bilo je i onih drugih koji nisu bili sretni s idejom o priznanju tornjaka. Bilo ih je zasigurno u BiH, ali isto tako i u Hrvatskoj. U Hrvatskoj svakako puno više nego li u BiH. Neki od tih koji su istinski bili protiv tornjaka i koji su koristili sva moguća sredstva da kroz medije ocrne tornjaka i prikažu ga lošim psom bili su štanceri kavkaskog ovčara, kojih je posebice puno bilo u zadarskom zaleđu. Bila je to poveća grupa 'uzgajivača' koji su mimo HKS-a uzgajali kavkasce i očito su živili od prodaje štenaca posebice stočarima Dalmatinske zagore. Njima tornjak nikako nije odgovarao. Nimalo. Jer oni nisu željeli konkurenciju na svom tržištu. Tih godina, a krenilo je to već od lita 1997.e od prve donacije četiri šteneta tornjaka stočarima šibenskog zaleđa (Unešić). Započela je nesmiljena kampanja protiv tornjaka.

Po novinama, po radiju, po TV-u … Internet tada tek u povojima, još se jako malo i ritko koristija, pa se po internetu još nije ništa pisalo, ali zato su novinski naslovi gorili: „Tornjak nije pas, tornjak je mačka“, „Tornjak nije čuvar, nije u stanju ni sebe sačuvati“, „Tornjak je najbolja hrana na vukove“ … i sve tako u tom stilu …

Svako nekoliko izlazili su novinski članci u kojima se doslovno pljuvalo po tornjaku. Iz zadarskog studija HRT-a svako malo je na teren izlazija dežurni novinar „pljuvač“ da ga sad ne imenujem, ali ime ću mu pamtit dok živin, on je očito s ove kavkaske strane bija zadužen za aktivno pljuvanje po tornjaku … Ti prilozi, svi od reda izvještavali su s terena o nesritnin štencima tornjaka koji su nastradali od vukova …

Bilo je nas drugih koji smo pisali u kontru, gospodin Šandor Horvath se jako trudija i puno je tih godina bija po svim medijima i ja san puno pisala, gostovala i na radiju … Bila je to nesmiljena borba.

Gadna vrimena za tornjaka u Hrvatskoj.

Kako je odmicao od države podržan program reintrodukcije tornjaka sa svrhom zaštite vuka medijski napadi na tornjaka su jačali, jer država je donirala štence tornjaka pastirima, a nije donirala ilegalno uzgojene štence kavkaskih ovčara … Godinama je trajalo to blaćenje tornjaka.

I jednog dana već negdi 2000-e na TV Nova osvanija je snimljen prikaz obrane dvorišta od strane dva tornjaka – ekipa TV Nova bila je na terenu zajedno s profi markirantom koji je fingirao provalu u jedno dvorište u Sesvetskom Kraljevcu. Dvorište koje su branila dva tornjaka, točnije dvije tornjakuše, kasnije san otkrila da su to bile dvije kuje iz uzgoja gospodina Zdenka Cerina, a dvorište je pripadalo Ružici i Nikoli Matuka, uzgajivačima, vlasnicima uzgajivačnice „Tornjaci“ …

Ono šta smo vidili svi koji smo gledali TV, a snimak je i višekratno repriziran, bilo je najblaže rečeno – katastrofa: na TV-u smo vidili prilog o pokušaju ulaska u dvorište neovlaštne i nepozvane osobe (provalnika) koji je bio u markirantskom zaštitnom odijelu, ali kuje koje su doletile lajući k njemu pri samom ulazu u dvorište, malo potom su prestale s lajanjem, dapače ljubazno su ga ponjušile i isti tren obje su se okrenile i otrčale u drugi dio dvora posve nezainteresirane za samog „provalnika“ …

To je zaista bilo strašno, nama tornjakašima, užasno.

Ostalima, ovim mrziteljima tornjaka, njima je to bila prilika za strašno dugotrajno ismijavanje …

A pozadina te sablaznjujuće priče iz snimljenog priloga, a koju sam saznala odmah isti dan nakon gledanja snimka od same gospođe Ružice Matuka bila je sasvim druga priča.

Ružica, već tad prilično stara gospođa, umirovljena profesorica, ispričala mi je da su ujutro prema ranijem dogovoru k njima došli snimatelji i novinari zajedno s tim markirantom i da su najprije svi zajedno sjedili kojih sat dva ili možda i malo više kod njih na terasi, jer bilo je proljetno ili ljetno vrijeme i bilo je jako ugodno sjediti vani pod zelenim biljnim zastorom koji je činija krasan hlad, Ružica ih je pogostila pićem i kolačima, psi su bili skupa s njima na terasi, oni su svi zajedno mazili pse i potom su se kao pripremili za snimanje, a markirant koji je do tad sjedio zajedno s njima izišao je sad kao van dvora i išao glumit provalu u dvor, kao sad ulazi bez dozvole vlasnika …

Ali kuje su do koji minut prije toga sjedile zajedno s tim čovjekom i on ih je mazio … kad je malo nakon toga išao ući u dvor, one su ga samo ponjušile i otišla ganjati susjedovu mačku koja je baš taj tren uskočila u dvorište …

A snimak na TV bio je katastrofa … Na snimku se ništa od ove priče gospođe Ružice nije vidilo. Vidilo se samo kako je „provalnik“ nesmetano ušetao u dvor kojeg su kao čuvala dva tornjaka.

Odjeci po novinama jezivi, a tada već i po internetu koji se u međuvremenu polako etablirao bili su još i gori. Ismijavanje od strane kavkaskog lobija bilo je jezivo …

Meni je pak unatoč priči koju san saznala od Ružice ostao gorak okus u ustima i upitnik iznad glave, a šta ako ja živin u zabludi i ako san u lažnon uvjerenju da nas čuvaju naši tornjaci?

(tekst se nastavlja nakon slike)

Šta ako to nije istina, i ako oni zbilja nisu čuvari kako mi držimo da jesu, a ovi kavkazeri tvrde da nisu? Šta ako su oni u pravu i šta ako bi me sutra neko u šetnji s mojin Buckon napa, bi li on mene branija ili bi bija indiferentan na napadača?

Zaboravila san tada u tom sveopćoj blamaži i u širokom općem napadu na tornjaka na onu epizodu koja se odigrala na pustoj plaži malo iza Jezera prema Zaratiću, put Tisnoga u rano lito 1998 … s Dolly i Buckon, to san tada bila posve zaboravila … Ali to ću pričati neki drugi puta, sad samo da se vratin na muku koja me nastavila mučiti nakon tog nesritnog snimljenog priloga s TV Nove …

Danima nisan imala mira, proganjale su me te misli, šta ako su ovi koji pljuju tornjake u pravu, šta ako …?

I onda mi je naš dragi Ratko Šaponja pa na pamet, sitila san se Ratka, divnog prijatelja i iskusnog trenera koji je i ranije radija s našin Buckon kad mi je tribalo odvikniti ga od uzimanja jestivih otpadaka na koje bismo nekad nailazili putem u šetnji, to smo radili kad je Bucku bilo oko godine dana, a sad je Bucak već bija zreli mužjak od punih pet godina. I nazoven ja tako Ratka i kažen mu o tom sramotnom prilogu koji je gledala cila Hrvatska, a i repriziran je par puta, mislin da ga je i sam Ratko isto vidija … i kažen čoviku šta me muči.

Želila bi znati zasigurno bi li me naš Bucak obranija da me tko napadne kad smo vani u šetnji? Kaže Ratko: „Ništa lakše, dođite k meni i sve ćemo lako saznati!“

Ratko inače živi i radi u Splitu, a u okolici Resnika pored Trogira, tik uz vojni heliodrom ima poligon za trening i rad s psima. Tu mu je obiteljska kuća i tu drži pse s kojima privatno radi. Tu sam i ja prije četiri godine dovodila Bucka …

I odemo tako jednog dana, vrlo brzo nakon tog našeg razgovora Bucak i ja do Ratka …

Ratko mi je ukratko ispriča da će se on prerušiti da ga Bucak ne prepozna i da će pokušati izvesti napad nekom motikom na mene.

Odmah na početku Bucku san po Ratkovu naputku na vrat stavila ogrlicu s malim električnim uređajem, poznati Teletakt. Osim nas dvoje, Ratko je za tu priliku pozvao još jednog svog prijatelja, Josipa, isto stručnu osobu. Josip je kako mi je Ratko rekao sudac za rad sa službenim psima, sve zna … Josip je dobija u zadatak držati daljinski upravljač električne ogrlice, Teletakta i služiti se njime, ako ustreba.

Ratko je navukao markirantsko zaštitno odijelo koje se sastoji od zglobnih plastičnih štitnika za ruke i noge, preko kojih su debeli višestruki slojevi jute i čvrste tkanine, iz tog razloga markiranti uvijek izgledaju ko ona smišna debela figura iz reklame za Michelin gume. Preko tog marktirantskog zaštitnog odijela navukao je modru radnu kutu, nabio kačket na glavu i stavio očale, sve kao kamuflažu da ga Bucak ne prepozna od ranije …  Josipu je rekao da koristi daljinski, a meni da ne puštam Bucka s lajne …

„Jao Ratko, pa ti se osiguravaš ko da ideš u fajt s tigrom“, nasmijala san se uz komentar, a zbilja mi je bilo malo komično, ali Ratko mi je samo odvratija uz njegov vječni osmjeh: „Ne brini se, znan ja dobro šta su pastirci!“

I krenili smo. Bucak i ja smo se kao šetali …

Bili smo na tom Ratkovu poligonu, a tik uz poligon neprestano su uzlijetali i slijetali vojni helikopteri, baš toga dana buka nikako nije jenjavala, kad helikopter slijeće ili uzlijeće ništa se drugo od buke ne čuje …

Mi smo se kao šetali, a nedaleko ispred nas je bila neka mala betonska kućica i znala san da se Ratko sakrija iza nje i da će sad otud iskočiti …

Bucak je iša meni uz nogu, ne sluteći ništa, s Teletakom oko vrata i meni na lajni. Josip je bija na par desetaka metara van našeg vidokruga, ali na dometu daljinca …

I onda je Ratko tako maskiran iskočija iza te kućice, urla je jako glasno da ga Bucak čuje od te buke helikoptera i maha je drškom od motike prema meni kao da će me s tom drškom pogoditi …

Bucak je sta u hipu, ukočija se. Samo san vidila njegov pogled, niti djelić sekunde dug, al kao da me pita: „Šta je ovo sad?“

Bija je on pet godina star tornjak, urbani tornjak, odgojen, odrastao u gradu. Jako dobro odgojen tornjak. Tornjak s kojim su naša djeca učinila svoje prve korake, koji doslovno spavaju s njim, na njemu. 

Tornjak kojeg sam dugih pet godina stalno utišavala, kad god bi iz dvora na nešto lajao stalno je bilo „Ne, ne, ne lajati“ „Bucak, ne, tiho“ i tako pet godina i onda sad ovo!?!?!

Al kad san mu na taj njegov pogled kratko odvratila: „Bucak drž'ga!“ Eh taj trenutak je Bucak (ali i ja sam) zasigurno pantija dok god je  živija …

KONAČNO, KONAČNO se moga pokazati u svojoj pravoj funkciji. Konačno je on moga nešto svoje obraniti. I kad je krenija, makar meni na lajni, s davilicom oko vrata, makar je Josip štroca s ton strujon po njegovu vratu, al ništa ga nije moglo zaustaviti.

Unatoč mojin pokušajima da ga zadržin, i to s davilocom, unatoč Teletaktu, ali Ratko je završija pod njin, a on je griza i griza i griza markirantsko zaštitno odijelo …

I usput je malo s obje strane zagriza svoj jezik, od silne želje i potrebe da mene obrani ... samo jedno mi je u tin sekundama bilo jasno ko dan – oni kavkazeri su potpuni idioti.

Pojma nemaju. Ne znaju oni šta je tornjak!

Jedva sam nekako uz pomoć Josipa svukla Bucka s Ratka i negdi san ga privezala, Josip je pomaga Ratku ustati se sa zemlje, a Ratko je dižući se s poda uz njegov vječni osmjeh samo reka: „Šta san ti kaza? Znan ja šta su pastirci!“

Unatoč svoj toj zaštiti na sebi i tin zglobnin plastičnin štitnicima Ratko je zaradija par dobrih modrica, a Bucak je zaradija nadimak „Zvir“.

Godinama kasnije kad bi se srela s Ratkom, a sretali bismo se na izložbama i na Uzgojnim pregledima u Splitu, a skoro svake godine bila san s nekin od naših pasa na Uzgojnom … I svaki puta sve dok god je Bucak bija na životu, Ratko bi me uvik pita: „Kako mi je Zvir?“ „Šta mi radi „Zvir“?“

I dan danas kad se sretnemo isto se Ratko siti na Bucka i pričamo o našoj „Zviri“, jer Ratku je Bucak bija jedan od najtežih psećih napadača ikada u njegovoj karijeri.

Iz ove priče iz života najbolje se vidi predivan dualan karakter istinskih tornjaka, njihova jedinstvena osobnost.
Tornjaci koliko god zbilja inače jesu anđeoskog karaktera, u situacijama u kojima moraju bit ono šta su istinski oduvijek, zaštitnici - pretvaraju se u "zviri".